Godinu koju ostavljamo iza sebe u najvećoj meri su obeležili finansijski problemi i protesti. Oba faktora imali su vrlo istaknut uticaj na političke promene, a moguće je da će se neki aspekti međunarodnih odnosa promeniti na jednako temeljan način na koji su se zbog globalne finansijske krize već promenile neke potrošačke navike.

Evropska unija, posebno evrozona, ušla je u ovu godinu u veoma lošoj formi. Iako je u većini zemalja evrozone recesija već bila pitanje prošlosti pri ulasku u 2010. godinu, vrlo je brzo postalo jasno da će propratni efekti recesije uzeti svoj danak. Verovalo se da će on biti vidljiv u obliku neophodnih, ali bolnih reformi u zemljama koje reforme nisu sprovele, ali problemi su postali puno ozbiljniji.

KATASTROFA GRČKE

Krajem 2009. godine postalo je jasno da su grčki problemi vrlo ozbiljni, kada se počelo govoriti o deficitu budžeta većim nego što se ranije mislilo. Uz sistemski grčki problem lažnog prikazivanja bilansa, popraćen frapantnim spoljnim dugom, deficit budžeta brzo je celu evrozonu doveo u ozbiljne probleme. EU je najavljivala da Grčku neće finansirati, a Grci su samouvereno tvrdili da će finansiranje uspeti odraditi sami. Sve je to donekle pilo vodu do kraja prvog polugodišta, kad su bonitetne agencije grčki kreditni rejting smanjile na "junk" status.

Refinansiranje dugova odjednom je postalo gotovo nezamisliv problem, bankrot je postao ozbiljna realnost, a evrozona je morala da reaguje.

Problem sa reakcijom je bio dvojak.

Kao prvo, Nemačka, koja je morala snositi najveći deo računa za grčko spašavanje, nije bila sretna oko toga. Sa druge strane, još se jednom pokazao tipični problem regulative EU, koja nije imala mehanizam finansijskog spašavanja članica.

Problem se rešio proizvoljno. Grčka je dobila paket pomoći EU i MMF-a vredan 110 milijardi evra, a Unija je osnovala fond za hitne slučajeve vredan 750 milijardi, iako njegovo korišćenje nije sasvim razjašnjeno.

IRSKI PROBLEMI

U zamenu za paket pomoći, Grčka je morala pristati na veoma oštar i beskompromisan program štednje, koji je doveo do serije protesta širom države. Protesti u manjoj ili većoj meri traju sve do danas, a na trenutke su postajali i iznenađujuće nasilni.

Osnivanje fonda za hitne slučajeve pokazalo se kao dobra ideja, jer je krajem godine i Irska, druge zemlja članica sa vrlo ozbiljnim problemima, došla na rub bankrota. Irski problem nije, kao grčki, bio povezan s lažiranjem bilansa, ali je zbog ogromnih vladinih garancija posrnulim bankama, deficit budžeta skočio na rekordnih 32 odsto BDP-a. S obzirom na postojanje fonda, finansiranje je brzo rešeno, ali i sa irskim problemom su se još jednom ocrtali sistemski problemi unutar evrozone, posebno u Portugalu, Italiji, Belgiji i Španiji.

Od svih zemalja najveći problem je upravo Španija, četvrta najveća ekonomska zemlja unutar EU, čije bi finansijsko spašavanje predstavilo ozbiljan problem celom klubu.

Dobar deo zemalja Unije je jednostavno proveo zadnje decenije živeći na staroj slavi 90-ih godina, bez da su polako sprovodili neophodne reforme, koje bi se pozabavile problemom sve starijeg stanovništva, sve većeg tereta socijalnih programa, gomilajućeg spoljnog duga i nemogućnosti finansiranja državnih izdataka. Finansijska kriza je sve te probleme dodatno istaknula, pa iako se recesija završila, reforme su morale početi stizati, od Mediterana, preko Francuske pa sve do istoka Evrope.

Pratili su ih protesti, koji bi širom Evrope izbili svakih nekoliko meseci. Francuska je ostala blokirana zbog najave penzijske reforme i izlazaka miliona ljudi na ulice, u Grčkoj su Molotovljevi kokteli postali redovni protestanski rekviziti, a italijanski gradovi su se tek počeli oporavljati od štrajka đubretara, zbog kojih su na ulicama ostale hiljade tona smeća. Politički najistaknutija žrtva celog haosa bila je Laburistička stranka u Britaniji, koja je nakon 13 godina izgubila vlast. Zamenila ih je prva koaliciona vlada od Drugog svetskog rata.

OBAMINI NEUSPEŠNI PROGRAMI

Sa druge strane Atlantika, vlada Baraka Obame nastavila je sa merama finansijskog stimuliranja privrede.

Donešen je najveći set promena u regulaciji finansijskog sistema, a konačno je, uz brojne intervencije Kongresa pod kontrolom Demokratske stranke, izglasan i zakon o zdravstvenoj reformi.

Ipak, poverenje glasača u Obamu palo je na rekordno nizak nivo, što se moralo odraziti na političkom planu.

Već je početkom godine postalo jasno da apsolutna demokratska većina u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti neće potrajati, kad je u Massachusettsu senatsko mesto Teda Kennedyja osvojio republikanac Scott Brown.

Opšti izbori održani krajem godine bili su samo nastavak trenda, a republikanci su, uz jak uzlet pokreta "Tea Party", osvojili većinu u Predstavničkom domu Kongresa, drastično srezali demokratsku većinu u Senatu, te osvojili kontrolu nad većinom guvernerskih mesta, kao i nad parlamentarnim telima pojedinih saveznih država. I sam Obama je nakon izbora priznao da je njegova stranka potučena do nogu.

AUTOR : ForexSrbija