Danas je mala Švajcarska sve ono što mnoge zemlje nisu: i zemlja uravnoteženog državnog budžeta (bez deficita), i ekonomija sa spoljnotrgovinskim viškom, i država sa deviznim rezervama koje su u visini od gotovo 50 odsto godišnjeg BDP-a!
Iza njegove globalne moći ni danas ne stoji ni veliki broj stanovnika, ni liderska budžetska mašina, ni najveći izvozni potencijal…
Švajcarska je tek 2002. postala članica Ujedinjenih nacija, a i dalje je izvan Evropske unije, Evropske monetarne unije i NATO-saveza, iako u svom unutrašnjem pravnom sistemu uvažava mnoga od najviših kriterijuma tih integracija.
Od ostalih evropskih zemalja, koje su unazad dve godine prolazile kroz recesiju ili čak depresiju, Švajcarska se ne razlikuje ni ličnim novim poletom ni tigrastim stopama rasta svog BDP-a: u prvom tromesečju ove godine ostvarila je rast od samo 0,4 odsto, a u drugom od 3,4 odsto, prema istim tromesečjima od prošle godine, kad je bila u recesiji, kao i većina najrazvijenijih evropskih zemalja. Čak je povećala i stopu nezaposlenosti sa 1,7 odsto u 2008. na 3,8 odsto danas, koliko god da je reč o toliko niskoj nezaposlenosti, na temelju koje se i dalje smatra ekonomijom sa najvećom zaposlenošću u svetu.
Ali, švajcarski franak je na evropskim deviznim berzama , zadnjih 20 meseci prema evru nominalno poskupeo čak 25 odsto! I to usred svetske krize, tokom koje je cena nafte i većine strateških sirovina bila više nego prepolovljena, svetska trgovina smanjena više od deset odsto, pa i svetski proizvod smanjen gotovo za tri odsto. Oni koji su do pre dve godine rizično uzimali bankarske i stambene kredite uz zaštitnu valutnu klauzulu u švajcarskim francima, ti isti su danas u velikim finansijskim mukama, jer su im otplatne rate povećane za više od 30-ak odsto.
Kome i čemu da zahvale? Pa, odgovor je naizgled jednostavan: velikim evropskim i transatlantskim silama, koje su stvorile i održale Švajcarsku kao najsigurnije utočište za kapital svih vrsta u ratnim i kriznim vremenima (što je dokazala i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, pa i tokom tranzicije istočne Evrope kao „pljačke veka”, kao i u uzročno-posledičnoj američkoj i evropskoj ekonomskoj krizi od 2008. do 2010. godine). Uostalom, u Švajcarskoj su još od druge polovine 19. veka siguran azil nalazili i mnogi evropski politički i finansijski emigranti, pa i neki od najvećih revolucionara u istoriji, ali i mnogi špekulanti i lopovi svetskog kalibra.
Današnja Švajcarska je međutim, visoko uređena i politički stabilna zemlja, multijezična, liberalna i otvorena. Sa samo 7,5 miliona stanovnika (od kojih 20 odsto nisu Švajcarci), Švajcarska ostvaruje i jedan od najviših BDP-a po stanovniku (nakon naftne Norveške i veletrgovačkog Luksemburga). Cirih je uz New York, Tokio i London jedno od prvorazrednih centara finansijskog i berzanskog biznisa, dok su Union Bank of Switzerland i Credit Suisse među vodećim bankama u svetu.
Švajcarski nacionalni brendovi su i satovi Omega i Longines, i prehrambeni div Nestle, i brojni zaštićeni sirevi, kao i farmaceutski giganti Ciba-Geigy, Novartis i Sandoz.
Kompanije iz Švajcarske su veliki usisivači inostranih ulaganja, ali sa druge strane i veliki globalni investitori, tako da kompanije sa sedištima u Švajcarskoj širom sveta zapošljavaju čak 2,5 miliona radnika i stručnjaka ili približno toliko kao i u Švajcarskoj.
Zbog svega toga je Švajcarska sve ono što mnogi danas nisu : i zemlja uravnoteženog državnog budžeta (bez deficita), i ekonomija sa spoljnotrgovinskim viškom, i država sa deviznim rezervama, koje su u visini 50 odsto godišnjeg BDP-a!
